УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 01. март 2017.

Чувар ове светиње (војничког српског гробља) и тишине уснулих јуначких пукова.

Деда Ђорђе Михаиловић - Благо потомству оваквих јунака /  Милена МАРКОВИЋ | 01. март 2017. 21:00 | Коментара: 4   /  Чувар српског војничког гробља Зејтинлик, о својих 58 година бдења над уснулим пуковима. Бићу ја овде и догодине, кад славимо век пробоја
ЗАУСТАВИЛИ смо се пред капијом Зејтинлика, српског војничког гробља надомак Солуна. Поранили, а закаснили. Било је кишно и хладно јутро. Пре нас овде је стигла мрва од живота. Ђорђе Михаиловић, чувар ове светиње и тишине уснулих јуначких пукова.
- Казали су ми из конзулата да ћете доћи - срдачно нас је дочекао. - Дуг је пут, знам. И ово време, лоше. Мало се одморите, па идемо да се поклонимо нашим јунацима. Први пут долазите? Не... Е, онда знате какав је ред: споменик, поменик, а показаћу вам и где почивају моји преци. Можда и нисте знали, ово јесте дан сећања и праштања.
Кратак предах под старим чемпресом, његовим јединим кишобраном. На питања: одакле сте и имате ли кога свог овде, одговарамо исто тако брзо, као што он у својој 89. години (1. маја заокружиће деведесет) питања поставља, како би што пре чуо одговор. А, онда, успут говори:
- Сви који овде дођу кажу ми: Чика Ђорђе, желели бисмо да се овде сретнемо и наредне године и обележимо век од пробоја Солунског фронта. Сваком одговарам: Бићу ја овде, да ли на земљи или под земљом, свакако ћу бити.
Поглед жив, тело живахно, а мрва људска, свака реч има свој смисао. Чак и онда када каже да су му ципеле велике, јер се и тело човека троши, а обућа може и да га надживи.
- Свако од нас има своје трајање и нико није незаменљив - говори нам.
Али у сваком његовом покрету, у погледу, види се да се не предаје, упркос томе што су га већ три пута отписали. Прогласили: отишао из живота Ђорђе Михаиловић. Те вести мало ко је демантовао, али он их је видео. Не смета му, шали се.
Ђорђе код споменика деде Сава и оца Ђура
- Жив је Ђорђе, умро није - поручује док га пратимо стазом између белих мраморних крстова српских ратника. Он их загледа, диже неку палу гранчицу. Тешко дише. Повиле га године и болест. А жури... Жури тако да га једва сустижемо. Заправо, он жели да покаже колико је важно да још траје и да још сведочи о овој светињи јунака. Сваком од њих он зна број и место. Име, презиме и корене.
- Како не бих знао - говори. - Овде сам 57 година. Од оца Ђура сам 1960. преузео ову часну дужност. А мој отац ту дужност преузео од ђеда Сава. Он је скупљао кости јунака после пробоја Солунског фронта и наше победе у Великом рату. И, гледајте, то је традиција чувара српског војничког гробља.Она се с мојим одласком прекида, јер немам мушког наследника. А овде, за ову дужност је потребан мушкарац.
Прича нам детаљно, први пут, о својој мисији бдења над српским уснулим пуковима. Та мисија може се сажети у једној његовој поруци:
- Благо потомству оваквих јунака.
Касније ће нам говорити о томе какве је све потомке солунаца овде сретао, како су се према Зејтинлику односили државници, ко је све посетио ово светилиште и ко је, њему лично, одао признање за више од пет и по деценија посвећености и бриге о Зејтинлику.
Каже нам да је рођен у овом гробљу. Оно му је остављено у аманет, као што се у аманет остављају сину кућа и имање.
- Зато се чудим кад питају: Је ли ти тешко чича Ђорђе? Није, мене је срце моје овде задржало. Завет.
Брине Савов унук и Ђуров син. Сустигле га озбиљне године. Да ли ће рука и срце човека који ће га заменити знати и моћи да чувају ово светилиште после њега? Хоће ли неко после њега бити ту када, на пропутовању ка грчком мору, наиђе неки праунук или чукунунук и сврати на Зејтинлик? Хоће ли бити ту да са њим заподене разговор, а онда чује како је неки Милисав, из села код Крагујевца, погинуо пред вратима Србије, славне 1918. године... А онда да он приупита: У ком је воду био Милисав? Па му, можда, одговори... Па, ево му имена овде... Па, запали свећу... Па попију шљивовицу за душу... Е, њих Ђорђе на Зејтинлику ишчекује и дочекује пола века и коју годину још.
- Срби још трагају за својим солунцима - каже. - Долазе млади људи, имају поштовање.
На Зејтинлику лежи око осам хиљада српских душа. Многима од њих никада нико није дошао на гроб. Запалио свећу. Чуо причу о страдању и јунаштву српске војске. Њих Ђорђе ишчекује. За њега Зејтинлик није нека давна историја. То је жива прича која није завршена.

УНУК СОЛУНСКОГ ДОБРОВОЉЦА
ЧУВАР Зејтинлика Ђорђе Михаиловић потомак је Сава Михаиловића, солунског добровољца из Грбља код Боке Которске. Он је са преживелим саборцима прикупљао кости погинулих и сахрањивао их на Зејтинлику. Није му успело да тај посао заврши. Умро је 1928. године. Тада му се родио унук Ђорђе, који данас брине о гробљу српских ратника.

САВЕЗНИЦИ
СРПСКОМ народу је засада заборављено јунаштво и жртва за слободу - каже Ђорђе. - Савезници су се, док им је било потребно, хвалили српским ратницима. После све заборавили. А може бит да се све једном преокрене. Можда ја то нећу запамтити. Нећу сигурно, али неко ће запамтити.

среда, 01. фебруар 2017.

Milan Vidojević TRAMP DOLAZI NA 300 GODINA MASONERIJE 1717-2017

Milan Vidojević - ZAVRŠNI ČIN UNIŠTENJA SRBIJE - Tajne ubistava u Srbiji...

SKRIVENI OKUPATOR BALKANA - Nove granice su već nacrtane? Evo kako zapad...

FILM: UBISTVO U TITOVO IME (HD)

Pero Simić - Tajni život Josipa Broza Tita




Pero Simić, Rođen 1946. u selu Skočić kod Zvornika, Bosna i Hercegovina. Po obrazovanju je ekonomista, po profesiji novinar.
Објављено је 23.05.2014.
Novinarstvom se profesionalno bavio od 1968. do 2008. 

K ČAVOŠKI: VUČIĆ JE PODREPAŠ (UVLAKAČ) ZAPADA

ŠIPTARI I HRVATI SE SPREMAJU ZA NOVI RAT!

SRBIJA SE SPREMA ZA TRECI BALKANSKI RAT--HRVATI U PANICI OD NOVOG ORUZIJA

ZABRINJAVAJUCI SIGNALI: Na Balkan dolazi novi rat! Amerikanci zele da na...

TRAMPOV ``BESNI PAS`` UJEO SRBE ZA SRCE: Ovo je novi stav Amerike o Kosovu!

понедељак, 30. јануар 2017.

Суочавање са истином...

Владарске амбиције довеле Србе на руб биолошког опстанка Борис СУБАШИЋ | 28. јануар 2017. 19:00 | Коментара: 9 . - Књига др Косте Николића “Једна изгубљена историја - Србија у 20. веку” објашњава како су овдашње политичке елите десетковале наш народ
ПОЛИТИЧКЕ елите које су владале Србима у 20. веку одабирале су решења која су готово уништила биолошку будућност српског народа кроз масовно страдање у ратовима и у покушајима остварења колективистичких идеологија, социјалних и националних, која нису имала упориште у реалности.
Ова суморна констатација је окосница нове студије историчара др Косте Николића “Једна изгубљена историја - Србија у 20. веку”, коју је објавио “Службени гласник”. Она читаоца без острашћености суочава с прошлошћу и илузијама које су Србе коштале више милиона стварних и демографских жртава.
- Ова књига је ламент над животима обичних људи. Како оних који су умрли тако и над онима који се нису родили. Као и над онима који су преживели цео 20. век у недовршеним идеолошким идеократским државама. Политичке елите држава у којима смо живели наметнуле су путем пропаганде и подобних интелектуалаца оправдње својих поступака формулом: “Морало је тако да буде, ми смо поднели жртве”. Али нису их поднели они, већ обичан човек. Наше вође су често увлачиле народ у рат, а онда бежале у емиграцију - каже др Николић за “Новости”.
Он наглашава да историја није фаталистичка и да пре доношења било које одлуке увек постоји више могућности, али да наше политичке елите нису водиле рачуна о “људској цени” својих амбиција нити су предузимале мере за опоравак биолошких ресурса српског народа. Последице су демографски уништено српско село, избеглице и расељени у ратовима, политичка и економска емиграција. Томе су својим ћутањем или симбиозом с влашћу допринели и српски интелектуалци.
* Српски војници у повлачењу 1915.
- Формиран је велики слој полуписмених који су уверени да су писмени, а међу интелигенцијом су однеговане генерације сумњивог интелектуалног профила. Дошло је до победе формалних квалификација на штету знања и стручности. Задатак критичке интелигенције је да не подилази митским представама и идеолошким матрицама. Научник не може да оправдава лоше поступке политичке елите, јер онда није научник већ пропагандиста. Страшна страдања кроз која смо прошли дају оправдања овом ставу - изричит је др Николић.
Он наглашава да су све државе у којима су Срби живели у 20. веку биле недовршене и засноване су на снажним идеологијама које су углавном биле изван упоришта у реалности. Подсећа и да је Краљевина Југославија утемељена на начелу “троименог народа” иако сви документи из тог времена јасно потврђују да је хрватски народ био против уласка у Југославију:
* Тито, Черчил и Идн
- Упркос томе краљ Александар је 1929. забранио сваку “племенску посебност” и наметнуо идеологију “интегралног југословенства" која је тврдила да су Јужни Словени један народ. Комунистичка Југославија је била још типичнији пример идеократске државе. Она је прво наметала идеологију братства и јединства, а затим је напустила због давања предности развоју социјалистичког друштвеног поретка. Овај пак није представљао стварност какву јесте, већ је креирао “нови свет” према сопственој визији будућности, неутемељеној у реалности. Иза недовршене државности стоји и феномен о ком се ретко прича, а то је чињеница да је недовршена држава често приватна или приватизована, што смо имали прилике да искусимо.
Николић подсећа да је и у епохи Слободана Милошевића владала идеологија с трагичним последицама.
* Веровали у нови свет
- Овог пута била је у питању “одбрана нације” и тад је промовисана идеја о трагедији као српској судбини. То је била злоупотреба херојске вертикале српског народа, због које још увек не можемо да се испетљамо из последица ратова и санкција. Као ни из срљања 1941. и 1999. у ратове против највећих војних алијанси у историји човечанства, сила Осовине и НАТО. Због одлука наших елита из 20. века будућност једног народа с вишемиленијумском историјом је неизвесна - закључује др Николић.

СУОЧАВАЊЕ С ИСТИНОМ
СТУДИЈА Косте Николића скреће пажњу на чињенице које се пренебрегавају у српској историографији безмало читав век, каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције “Велики рат” у “Службеном гласнику”.
- Ова књига је суочавање с истином по чему се издваја и уз књигу професора Андреја Митровића “Србија у Великом рату” је несумњиво најтемељнија и најважнија. Управо због тога што не фаворизује било кога очекујемо да ће изазвати много полемика. Задатак историчара је да догађаје одређује на основу њихових последица. Ми смо читав 20. век последице Првог светског рата посматарали с позитивне стране, кроз стварање југословенске државе. На негативне последице тог чина се није обраћала пажња иако су у суштини биле кључне.