УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 15. новембар 2012.

ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ / Ђорђе Николић



(Из најновије Николићеве књиге ВИ НИСТЕ ОД ОВОГА СВЕТА, СКЗ, Београд, 2012)


ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ


Кад се умире,
Треби се чисто од нечистог;
Спира се рђа злорађа,
Да засија бисер
Наших богоугодних дела.

Човек се моли
За опроштај грехова
Које почини
Свесно ил’ несвесно,
Вољно ил’ невољно.

Господ мало тога мери,
Што људи чине на земљи,
Као чинове милости,
Преступе сагрешења
И тајну покајања.

Блажене успомене
Владика Хризостом,
Епископ браничевски,
Наложи својој братији,
Осме деценије последњег века
Другог миленијума Господњег,
Да га сахране
Без владичанске митре.
Било је то ретко,
Не само у православљу
И хришћанству,
Него и у свакој вери.

Снисходила су браћа у Христу:
Зашто, Свети владико?

Владика им,
Као Божији човек,
Тихим гласом,
Да не чују ни четири зида
Последњег станишта
У коме је скончавао
Свој привремени пут
На земаљској беспути,
Покајнички прозбори:

Нисам је заслужан.
Скидох је брату,
Па нисам достојан моје.

Примораше ме,
А ја се не одбраних,
Да прочитам народу
Ону срамну одлуку
Сабора,
Да рашчинише
Епископа америчко-канадског Дионисија.

Лета Господњег хиљаду деветсто шездесет четврте.
И оде пред Лице Господа
Истиноречив
Без земног венца,
Увенчан небесном круном
Господње правде и покајања,
Којом крунише сâм
Син Божји,
Невиник,
Исус Христос,
Жртвеник,
Напојен жучи,
Трнокрунисан,
Распет на Голготи,
И овечен Васкрсењем,
За оневерене и огрешене
Душе наше
И њихово спасење
На небесима.


На празник Полагања ризе Пресвете Богородице,
15. 7. 2011.

 _______ Из НАПОМЕНА
3       Песма „Епископ Хризостом"

Епископ Хризостом Војиновић рођен је 1911. године. Хиротонисан је 1947. ,а  именован за епископа Браничевске епархије 1952. године.

На Сабору Српске православне цркве, одржаном у Београду 5. марта 1964. наложено му је да прочита Одлуку Сабора о рашчињењу Епископа Дионисија.
На челу своје епархије остао је до смрти, 1989. године. Сахрањен је, по својој жељи, у порти Саборне цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила у Пожаревцу.
______ Из  Белешке о песнику Николићу (у књизи ВИ НИСТЕ ОД ОВОГА СВЕТА, 2012)  

Песников отац, од оца Љубомира и мајке Невене, родом је из села
Јеленца покрај Опленца, пореклом од чукундеде Николе Пејовића из се-
ла Ораха у Црној Гори, који се доселио у село Љубинић, данашњи Јеле-
нац, почетком XIX века; крсна слава Свети Архангел Михаило.

Песникова мајка, рођена Манић, од оца Драгомира и мајке Стани-
це Цане, родом је из Рабровца, пореклом од чукундеде Мана, сина Стани-
мира Кујунџића из Старе Рашке; крсна слава Свети Никола. Станимир
Кујунџић се населио у Рабровцу са својом женом и девет синова за време
Кочине крајине, крајем
XVIII века.


Епископ Дионисије је песниковог оца, свог сестрића, заветника
своје крсне славе Светих и праведних богоотаца Јоакима и Ане, именовао
за наследника, уочи одласка у Америку 1940- године на постављење за
епархијског архијереја Америчко-канадске епархије Српске православне
цркве.

четвртак, 13. септембар 2012.

HERAKLITOV LOGOS. JEDNA PESMA / Boško Tomašević



Znak prepoznavanja

Ono što mi u našem privatnom životu i u jednoj na­mernoj i oprostivoj naivnosti nazivamo lógosom kazuju nam glagoli sa značenjem stvarati i čuvati kojima se na­goveštava da je on, u jednom sinonimnom shvatanju, jed­na kružna forma Reči pa stoga može biti nazvan pesrnom, pričom, bajkom, dramom, epom ili, opet, poemom, roma­nom, sagom, legendom, liturgijom. Takođe - i najopštije - Govorom, Pismom, Smislom, Merom, Merom. U tom svom (po)zvanju on sakuplja ono rečno (worthafte) istori­jskog vremena od Heraklita do Hajdegera i Deride, od Par­menida do Vitgenštajna i Blanšoa na putu kojim su prošli Augustin, Dante, Bokačo, Rable, Šekspir, Stern, Servan­tes, Kant, Ruso, Kits, Helder1in, Hegel, Novalis, Šopenhau­er, Niče, Rembo, Malarme, Valeri, Breton, Borhes, Sveto pismo i Kabala, Kuran i Knjiga postanja, Ilijada i Eneida, Gilgameš i Farsalija, "Komedija" i neizbrojani kružni lik Pisma-odgode sagledan u ličnostima raznih Amadisa pre i posle Don Kihota, e da bi svi spisi iz "prošlosti, sadašnos­ti i budućnosti bili epizode ili fragmenti jednog jedinog bes­konačnog Spisa Koga grade svi pisci koji su ikada posto­jali i koji će ikada postojati". (Upor.: P. B. Šeli: Odbra­na poezije, 1821).
Ovo uvodno premrežavanje onog o čemu u ovom ogledu želimo da govorimo, ova nabačena mreža i ovaj uvod­ni šar od reči i pojmova, naslova i kataloga Duha mogla bi, kako u jednom spevu predlaže slavni H. L. Borhes, bi­ti "povod za beskrajnu raspravu ... čije je središte svuda, a kružnica nigde"; jedna beskrajna posledica pisanja jed­nog beskrajnog uzorka pisanja koji leži u svim astronomi­jama: od Ptolomeja do Kopernika, od Brauna do Ajnšta­jna, od Gedela do Stivana Houkinga. No, taj katalog spo­minjemo ovde u kontekstu naših daleko skromnijih nagnu­ća. Naime, u zamišljanju (viziji) Heraklitovog lógosa kao začetnika jedne jedine bekonačne pesme koju piše jedan pesnik svih vremena unutar jedne jedine ne-alegorizovane priče života. Uvek jedan i jedan pesnik, sam jedna indivi­dua, jedno ja, jedan cogito, jedno esse, jedno bivstvujuće sa jednim životom i jednom svojom (sopstvenom) prolaz­nošću, sa jednom snagom I jednom klonulošću koja se gu­bi u mekoti i pamćenju poljskog puta, negde na Zemlji ko­ja je zvezda ...
Uvidevši da nema načina da se započne ovo pisanje o kome, kako rekosmo, želimo da pišemo, mi ćemo ga is­pisivati, nadalje, nasumice i sa strepnjom pri pomisli na na­še znanje o toj strepnji koja ima svoj smisao i svoju unut­rašnju svetlost, svoje ponavljanje i razliku i ponavljanje razlike u tom ponavljanju razlike - jednom rečju, svoj bez­vremeni temelj i identitet, svoju materiju i svoj privid, tro­pizam nerazdvojiv od Svetog Trojstva ali i od varljivosti me­tafore i njene beskrajne duhovne teratologije.
Sada, na posve konkretan način, valja reći šta je te­ma našega rada i koja su njegova osnovna polazišta. U jed­noj sumarnoj optici viđeno, izlaganje koje sledi pokušaće da Heraklitovu koncepciju lógosa izloži u svetlosti jedne principijelne veze koja, pretpostavlja se, postoji između Heraklitovog lógosa i pesme, odnosno pesništva u njego­voj sveukupnosti. I više od toga, držeći se preporuke Mar­tina L. Westa (Martin L. West: Early Greek Philosophy and the Orient, 1971) da se na pojam lógosa prilikom njegove interpretacije konačno zaboravi, mi ćemo, s obzirom na tu dovoljno jasnu mogućnost, Heraklitovom lógo­su pripisati jednu strukturu koju on, sledstveno svojoj upu­ćenosti na pojmove postojanog i opšteg bitka nosi, naime da je on pesma. Pri tome, dakako, ne želimo da se shvati da smo bezbrojnim tumačenjima ovog pojma i njegovog značenja (kao račun, kao verbum, kao odnos, kao ratio, kao priređivanje, kao kosmički zakon, kao smisao itd.) pribra­li, pukim dodavanjem, još jedan. Mi želimo nešto posve drugo, naime, da koncepciju Heraklitovog lógosa obuhva­timo iza ovih pojedinačnih značenja kako bismo je mogli eksponirati u jednoj opštosti, imajući u vidu njegovo poreklo, njegovu naklonost prema jeziku koja ide do jedne iskonske udruženosti i koju u okvirima ljudskog postojanja možemo nazvati samo pes­mom. Pri tome, mi ulazimo u posve tamno poreklo i jed­nog i drugog pojma. Ali to nas poreklo jedva da interesu­je. Pretpostavljamo, na temelju obavljenih dokaza drugih istraživača, da je ono odista zajedničko i unapred - s ob­zirom na cilj – odredjeno odnošenjem obojega na isto, naime na jed­nu specifično svetovnu vrstu bitka čija čuvstvujuća razum­ljivost bitka-u-svetu putem jezika izriče sebe kao pesmu. Pesma je postojanje (Dichtung ist Dasein). Na horizontu takvog razumevanja / interpretacije Heraklitov lógos se po­javljuje kao početak pravog pesmovanja. Tu, kako kaže Hegel, "vidimo zemlju", to jest, istinski osnov sadržan i za­dat u jednoj principijelnoj vezi. Dakako, ovaj početak pra­vog pesmovanja moramo shvatiti iz Heraklitovog vlastitog
jezičkog razumevanja onog što on naziva lógosom. To ra­zumevanje pruža dovoljno dokaza da je sa njime obuhva­ćen "kako jezik, tako i sama stvarnost" (Upor.: D. Bremer: Lógos, jezik i igra u Heraklita, 1990). Na to upućuju He­raklitovi fragmenti B1, B2, B30, B31, B50, B72, B89, B107, takođe B51, B67, B90, B114, i to istovremeno: i kao ilustracije i kao verifikacije. Lógos je postojan i na način svoga bitka opšti. Ontološka struktura lógosa određuje se kao jezik koji je "primarni oblik prikaza logosa" (D.Bremer). Ako je jezik onaj koji strukturira lógos, tada pesmovanje o svetu pretstavlja izlaganje lógosa koji tom svetu leži u osnovi. Ukoliko pesmovanje u svojoj princi­pijelnoj vezi postoji spram pojma lógos, onda pesmovanju može biti data jedna univerzalna hermeneutička važnost,  koja se realizuje kao ono što "sve prisutno i odsutno do­vodi u njegovu svakidašnju vlastitost, iz koje se kao pri­sutno i odsutno pokazuje samo po sebi i u kojoj ono na svoj način boravi" (M. Hajdeger: Put ka jeziku, 1959). Ovo dovodeće posvojenje Hajdeger naziva događaj (Ereignis). Događaj (Ereignis) se nikako ne zamišlja ni kao slučaj, ni­ti kao zbitije, već kao u otvorenosti čistine skupljanje pes­movanja koje prima oruđe od jezika I, zahvaljujući njemu, razvija se u strukturu "mnogostrukog pokazivanja"  čove­kovog bitka-u-svetu.  Drugim rečima, "u događaju titra su­šina onog što govori kao jezik koji je jednom bio nazvan kućom bića" (M. Hajdeger: Načelo identiteta, 1957). Lógos sada znači: izlaganje jezika-u-pesmovanju koji tom pesmovanju leži u osnovi i pokazuje, u svojoj ontološkoj ravni, mnogostrukost davanja razabiranja bića i, istovreme­no, na jednoj fenomenološkoj razini, pokazuje egzistenci­jalni temelj čovekovog bitka-u-svetu. S druge strane, u jed­noj obrnutoj projekciji, u takvom jednom pokazivanju suš­tine i stvari lógosa, mi vidimo izvorni fenomen pesmova­nja koji (se) putem jezika dovodi "u vidokrug svakidaš­njosti tubitka" (M. Hajdeger: Biće i vreme, 1972) i sa njime boravi u sapripadanju i jednistvu. Biva, dakle, jas­no: lógos (jezik) zajedno sa događajem (Ereignis) pripada pesmovanju, čija suština potiče iz sapripadanja čoveka i bi­ća. O(pevanje) tog događaja je izvorni način pevanja. U njemu pre svega na videlo izlazi jezik (lógos) u njegovoj biti. Pevanje govori o načinu postojanja apodiktičke sap­ripadnosti bića, tu-bića (čoveka) i jezika. Suština pesmo­vania je vlasništvo bića i jezika. Odavde sledi jedan beskonačan niz mogućih tvrđenja koja u svojoj osnovi imaju u vidu principijelnu vezu između

уторак, 28. август 2012.

РУСКА КНЕГИЊА У УКС

 
У уторак, 28. августа, са почетком у 19 часова, у великој сали Удружења књижевника Србије (Францускa 7, Београд), говориће кнегиња Олга Николајевна Куликовскаjа-Романова, члан Савеза књижевника Русије.

Кнегиња је удовица Тихона Куликовскoг-Романова (нећак руског императора Николаја II, унук императора Александара III Миротвораца). Тихон Николајевич био је последњи представник Дома Романових, рођен још за живота царске породице, августа 1917.

Заједно са супругом, године 1991, основала jе добротворни фонд Програм помоћи Русији који носи име Њ.И.В. Велике Кнегиње Олге Александровне.

 Аутор је бројних публикација у руским и страним часописима, као и неколико књига објављених у Русији: "Чудеса Руске Голготе" (Владивосток, 1994), "Неједнаки двобоj" (Вилеи, 1995), "Њено Императорско Височанство Велика Кнегиња Олга Александровна (1882-1960). Животни пут" (Вилеи, 1997), "Под окриљем благодати" (Вилеи, 2000), "Царскога рода" (Вилеи, 2004, 2. издање: Петерсбург, 2004), "Жива душа. Сусрет са Владиком Јованом (Сничев)" (Санкт Петерсбург, 2005), "Разумевање Русиjе" (Москва, 2012).

Учествују: књижевница, кнегиња Олга Николајевна Куликовскаја-Романова, књижевница Душица Милановић Марика и уредник Трибине Француска 7  Миљурко Вукадиновић.
(Извор:УКС)

среда, 06. јун 2012.

Седамдесет година самоће народа

Рушевине народне библиотеке Србије
"Улењио се народ, улењио!" вели неки човек у аутобусу. "Запустио се... коров!"
Окрећем главу, покушавам да видим ко и зашто тако говори. Непознат грађанин.
Нема више од шесдесет пет година. Можда ни толико? Вероватно је незадовољан исходом последњих парламентарних и председничких избора?
Не знам. Уосталом, зар је једна ствар у овој земљи због које су људи незадовољни.
Речи Светлане Велмар Јанковић
Непознат грађанин се обраћа неком младићу крај врата? Свом унуку? 
Или неком сасвим случајном младом путнику у аутобусу?
Рушевине народне библиотеке Србије, мај 2012

Већ смо близу жарковачког гробља.
Видим излепљене плакате на некој опгради успут.
"Коме бисте оставили дете да вам чува?"
На слици су актуелни председник, тј. Томислав Николић, и бивши председник, Борис Тадић.
Народ је на ово питање одговорио т а к о.
Народ има много разлога да буде и незадовољан и забринут.
Рушевине народне библиотеке Србије

Погледајте на шта личи кућа прекопута срушене Народне библиотеке Србије, у којој је живео
велики математичар Михаило Петровић - Мика Алас; кућа на којој нема натписа и обележја.
Фондација овог научника, коме су после рата одузели све што се могло одузети,
нема своје просторије!У Београду. Подстанар је на Дорћолу...


Погледајте сву ту фарсу око формирања нове владе.
Бела Тукадруз (алиас М. Лукић) испред куће Мике Аласа
Ко ће платити сва та ценкања политичких партија? Народ, наравно.
Избори ко избор, уобичајена фарса, последњих деценија.
Природно је да народ стрепи.
У аутобусу сваког дана видим како неко разговара сам са собом. Или чекајући аутобус, неки непознат човек разговара сам са собом. Тако је много појединаца у овој малој земљи који разговарају сами са собом. Па и часописи који излазе у Србији, првенствено књижевни - разговарају сами са собом.
И ко да их чита?
Шта се догодило? Да ли се ишта догодило?





Могу ли избори ишта да измене?
Зна ли народ уопште шта хоће?

Правда? Зашто толико касни свуда, поа и овде?
Људи из "Заветина" крај рушевина и руина.
Је ли то оно што је добио изборима, последњим изборима?
Или уопште изборима од деведесетих до данас?
Кад ће - и да ли ће - овај народ добити парламентарну монархију, свог правог домаћина?

* * *
У Србији су деценијама у моди коњи. Необични и неописани коњи. Историјски.
Они који носе коњске наочари нек памте да у комплет спадају узде и канџиија (Станислав Јежи Лец)

Ропство има своје добре стране. тиранин не може тврдити да је господар слободних. Пољаци су имали свог Леца, а ми смо имали песнике удворичких ода.Песнике револуције на Галебу.
                            
* * *
Скоро две хиљаде година монархија је успела да се одржи. Срби су од памтивека живели у монархији,
све до половине минулог века. Шта им је донела република?
Пирамиду. Обожавање мумије. Страву.























Помаже ли Лец, док шетамо по ко зна који пут Калемегданом, да разумемо шта се дешава са нама  и са нашим народом? (Тирани држе човека затвореног чак и унутар њега самог...)
Народ је, кажу, неписмен. Значи ли то да ће га помоћу сликовница описменити?
Шта се у ствари догађа?
Мутна Сава улива се у Дунав плав!
Могу ли слике да одговоре својим мистериозним језиком?

























Бела Тукадруз, истинољубац - персона нон грата...