УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 02. децембар 2014.

СЕДАМ ПУТА ПЕСНИК / Душан Стојковић



Слике из околине Трговишта: наспрам Вражјих стена, Пчиња, новембар 2014. Бела Тукадруз


         Ушће седам река по много чему особена је антологија нишких песника. И друге средине антологије свога песништва имају (нпр. Војводина, Косово и Метохија, Источна Србија, Браничево, Топлица, Београд, Крушевац, Панчево, Сомбор, Крагујевац, Чачак, Ваљево, Сврљиг, Књажевац, Краљево, Петровац на Млави, Младеновац...), али ниједна нема овакву. Постоје две раније антологије нишког песништва – Сазвежће ариљског анђела (1996) Крстивоја Илића и Антологија нишког песништва (2003) Милентија Ђорђевића. Оне су биле антологије на које смо навикли: доносиле су, по избору састављача, најбоље песме најистакнутијих нишких песника. Мирослав Тодоровић, и сам врстан, антологијски, песник, чије се песничко дело (по добром обичају, избор није извршио он сам, већ књижевни критичар Радомир Виденовић Равид) обрело међу корицама књиге о којој пишемо, поступио је битно друкчије: одлучио се за само седам, по много чему репрезентативних и особених, нишких песника чији је лирски опус представљен књигом изабраних песама. У једној антологији добили смо, дакле, седам антологија. Сам избор управо ове седморице песника и више је него јасан критички суд, те се, тако, помало прикривено а одиста јавно, показало ко у Нишу, када је о живим песницима реч, траву коси а ко воду носи.
         Број седам, особена синтеза духовног и световног, симболише, пре свега, потпуност и свеукупност. Ушће река, пак, симбол је врата која воде у другу област, у океан јединства. Седам светих река су: Ганг, Инд, Брамапутра, Волга, Дунав, Мисисипи и Амазон. У својој књизи Вода и снови. Оглед о имагинацији материје велики француски, и светски, феноменолог Гастон Башлар пише: „Не купамо се два пута у истој реци зато што у својој дубини људско биће већ дели судбину воде која тече. Вода је заиста прелазни елемент. Она је суштински онтолошки преображај ватре и земље. Биће посвећено води обузето је вртоглавицом, оно умире у сваком тренутку, део његове супстанце се непрестано руши. Ова свакодневна смрт није раскошна смрт ватре која стрелама пробада небо. Вода увек тече, вода увек пада, она увек завршава водоравном смрћу. Безброј примера ће нам показати да је за материјализујућу имагинацију смрт воде више сањарска од смрти земље: патња воде је бескрајна.“[1]

         Мирољуб Тодоровић јесте – у то нема никакве сумње – прави класик српске и европске неоавангарде. По нашем мишљењу (крећемо in medias res), нишки песник је један од најбољих – свакако најпровокативнији и највише окренут ка поетским изазовима – песника наше модерне – и не само модерне, већ свеколике (уз Ђорђа Марковића Кодера, Растка Петровића и Војислава Деспотова) у правом смислу те речи – авангардне поезије.
         Већ на самим почецима свога песниковања наш песник показује да су за њега потпуно равноправни свет и књига; свет / природа је велика, отворена књига која се може читати, и симболички тумачити, као што се то чини када се за литерарним остварењем посегне. И виђено, и доживљено, и прочитано, спољашње и унутрашње, свет су међусобно преплетених, али и зараћених, сигнала и Тодоровић се упушта у њихово представљање и тумачење.
Читава Тодоровићева поезија огромно је, вибрантно и еластично, тело. Незауставиво у покрету. Покретано свим чулима. Узлетело ка свим чулима. Синестезијски ватромет. Било чега да се песнички дотакне, Тодоровић показује непресушну моћ говора. Он је, авангардни, освајач језика.
         Кључне теоријске поставке српског сигналисте су сасвим у духу својеврсног антиромантизма и заговарају начело деформације, особене онеобичености, успостављање хоризонта изневереног очекивања, потпуну отвореност дела која је најпре отвореност ка свим видовима песничког експериментисања, језичку игривост, хумор, незауставиву и непрекидну авангардност.
Песник поклања историји свеколике поезије свој изам – сигнализам који можемо, управо због његове неукротиве покретљивости, теоријског и песничког вибрирања налик на оно које нуди нашем оку растрчала жива, одредити једино као контрапоезију. Парадоксално, као контрапоезију високе вредности. Сигнализам (посебно, и надасве, поезију Мирољуба Тодоровића) доживљавамо као нову, и есенцијалну и авангардну, уметност која је у стању да, шаљући поруке ка новом бићу, прозбори говором жудње. Једном речју, и као еротску и као планетарну уметност. Планетарну јер еротску; еротску јер планетарну. Продирање у тајанствену нутрину битка.          
         Врсни математичар Стојан Богдановић објавио је досад осам песничких збирки и Сабране песме (2014). Листа писаца који су одлично знали математику (многи од њих су је и дипломирали) нипошто није мала: Омер Хајам, Едгар Алан По, Хосе Ечегарај, Луис Керол, Андреј Бели, Михаило Петровић Алас, Павел Флоренски, Рејмон Кено, Јон Барбу, Адам Важик, Ив Бонфоа, Јуриј Мамлејев, Петер Естерхази, Ранко Рисојевић, Стеван Бошњак... Било би интересантно погледати има ли математика (По је тврдио, у „Философији композиције“, како је унапред филигрански предвидео како ће складати свог чувеног „Гаврана“, Кено је творац потенцијалазма, књижевног правца који је највише био математичким постулатима освојен) удела у песничком стваралаштву споменутих писаца, и Стојана Богдановића међу њима. Но, зато је потребан математичар.
         Паскал је разликовао дух нијансе и дух геометрије. Од песника би се очекивало да носе у себи и развијају први. За Стојана Богдановића могли бисмо припоменути да, ако поседује дух геометрије, он је итекако „коригован“ оним који је Паскал на други пол сместио.
         Стојан Богдановић је изградио своју поетику. Елиминисао је велика слова и интерпункцијске знаке, свео је – посебно нападне –  стилске фигуре на најмању меру, обилато се послужио наративном потком и опасно приближио песму мини причи, да би избегао потпуну прозаизацију певаног посегао је за честим опкорачењима, веома лукаво се окористио пооштреним поентама, пригрлио је најразличитија понављања, посебно лајтмотивске речи и слике.          
         Његове збирке, узете скупа, граде, фрагментизован – а у времену у којем јесмо и не може се остварити другачији – мали лирски „роман“, са истим, или сличним, или налик на оне који су им претходили, главним „јунацима“. Написао их је песник чије се песме лако читају, а тешко заборављају.

         Комплетно песничко дело Мирослава Тодоровића чини једну јединствену, за сада, само на први поглед раздешену, самосвојну, мајсторски цизелирану, књигу која је сачињена из неколиких лирских рукаваца.
         Несумњива константа читавог Тодоровићевог песништва је: свет / природа чита се као велика књига. И обрнут процес се подразумева. Живи се као да се пева; пева се као да се живи. Свака међа, и најфлуиднија, потпуно је потиснута. Песничким сликама потцртава се пакленско  у менталном, душевном пејсажу који задобија црте апокалиптичког. Певање је за Тодоровића, и буквално, отимање од смрти. Певање јесте за њега смртовање: омогућавање смрти да се кроз пев гласне. Питоми ли то песник саму смрт? Или је, можда, и вероватније – слободи! Ове песме можемо, с једнаким разлогом, читати и као листање годова сна, живота.
Он често реч атомизира; на пример, видело постаје виДело. Једна слика се ужлебљује у другу, не „бришући“ је притом. Сва људска чула сарађују, понекад синестезијски, при складању песама. Песме су често ненасловљене. Поједине делују као фрагменти, не ретко и као стиховне мрве, али се, ове, попут пазли, могу спајати, комбиновати с другим песмама, „уграђивати“ се у њих. Неке су налик на зен поруке и приче (барем њихове делове). Има и крипто хаику песама.
Заједно са својим презимењаком Мирољубом (други ће то, касније, систематски радити и када је о поезији и када је о прози реч), у српску поезију уводи и шатровачки језик.
Његова лирика у бити је рефлексивна, једна од најрефлексивнијих у целокупном савременом српском песништву.
         Песник који је најближи позном Мирославу Тодоровићу за мене је Тодор Манојловић. И један и други стварали су, песнички функционалне, "уморне" стихове. Румор умора. Песничког, без сваке сумње. После Вељка Петровића, ми нисмо имали песника чије је антејство било овако изразито и овако песнички плодотворно. Но, антејство Мирослава Тодоровића симбиотички је срасло са космизмом, те бисмо могли да га назовемо, ма колико то оксиморонски (за)звучало, и космичким антејством.
         Читава Тодоровићева поезија једна је велика, меандрирања пуна, песма.

Песме антрополога, етнолога, есејисте, синеасте, хаиђина и песника Бојана Јовановића мајсторски су компоноване. Основни положај у којем се песнички субјекат затиче неки је неодредљиви међупростор "ојачан" петом и иним, у сну, али и у ништавилу, рођеним странама света о којем само песма може коју реч да прозбори: Песмом божјег закона оглашаваш / непостојано средиште нових страна света. Притом, он који, животом једнако као и смрћу, исписује писмо смрти а да не зна да ли га је сам написао или је то учинио онај ко се у њему одушио или обездушио, као ни где је заправо оно написано али ни коме је упућено и ко ће гаако уопште ико буде спреман то да учини: читаоци? он сам? Бог?(про)читати.
         Особено је временовање Јовановићеве поезије: један трен се не улива у други, остаје трен за себе. Време је серија тренова. Песничке слике се ређају једна уз другу, утрчавају једна у другу. Бојан Јовановић песме гради филмском техникомкадрира их, користи резове. Ови су налик на, сегаленовски, сев мача, блесак, епифанијски удар. Најбоље би се оно што песник жели, и постиже, одредити могло као оштрица измаглице, али и као измаглица оштрице. Ка стварима и души окренут је плутајући поглед. Магличаст и он, но са оштрим ивицама. 
         Песмама, у исти мах, круже симболика обичног и зрнца сновног. На делу је пригушени, тихи надреализам. Маршира апстрактно. Јовановић се клони нападно употребљених, блештавих, суштински празних стилских фигура. Његове песме рађају се на острву свесног које плута песниковим подсвесним. Он их и буквално чупа из своје нутрине. Постоји у њима и експресивни, готово експресионистички, стиховни набој уз који је, сасвим извесно, присутан и један други, сасвим пригушен, миран, тон.
        
         Стеван Бошњак је 1982. године, заједно са Зораном Пешићем Сигмом и Гораном Станковићем, објавио „Физистички манифест“. По овом, садашњост је „једини естетски критеријум“, а физистичка поезија, „бунт против немоћне, исхлапеле интелектуалистичке и метафизичке поезије“, јесте „дивља, шибајућа“ поезија која је „умањење разлике између поезије и живота“.
         Бошњаково лирско учење трагача омогућава да се ЈА претвори у МИ. У његовим песмама крцатим суптилним онеобичавањем реални пејзажи премећу се у менталне. Оне певају о непрекидном продирању у... Једнако и о излазу из несвесног које се не брише сасвим. Очи којима гледамо, очи којима смо гледани – унутрашње су очи. Постоји двоструки ласерски сноп: шиба, у исти мах, и према споља и према унутра. Песме пуне математичких симбола, оксиморонске у суштини, истовремено су и „активирање“ и пародијско п(р)оигравање са неодадаизмом и неоконструктивизмом.
         Иако је физизам одбацивао надреализам, понека Бошњакова слика – директно од снова позајмљена, дубински одсањана – налик је на прикривену дрогу-слику о којој Луј  Арагон пише у Трактату о стилу. Оне су, као и типично лирско, посебно оно које бисмо могли окрстити као метафоричко, намерно проређене у Бошњаковој поезији. Она је поезија поезији упркос. Њене слике се полако, поступно, слажу тако што се, после пауза, поново развијају стварајући утисак да у једној дужој песми, вијугаво, пресецајући једна другу, истовремено, меандрирајући, круже, неколике.
         У корену и сигнализма и клокотризма и физизма је, између осталог. давни, космизам Сиба Миличића, Тодора Манојловића, Ранка Младеновића, Тина Ујевића ... Космизам Бошњакове поезије самосвојан је сасвим. Једнако као и његова поезија.
         У поезији Звонка Карановића, чије је ЈА, романтичарски хипертрофирано, град је носилац негативног набоја, зло које се своди на – раблеовска – огромна уста која прождиру (мотив глади, као и тела које је синегдошки искидано, такође су веома чести).
Карановић је најбољи српски песник рокенрол оријентације (његов прозни пандан био би, по нашем мишљењу, нико други до Давид Албахари). Његове песме заснивају се на лирски раздешеној али несумњиво присутној "причи" која је особено спајање, преплитање, делимице и сукобљавање реалног и иреалног, при чему се овај су-коб уздиже на, затамњену и прикривену, симболичку раван, а "испричано" врцаво "помера" у страну од онога што би буквално могло да означи. У питању је неспорно модерна поезија која се не либи да комуникативним језиком (при том, комуникативно нипошто не означава једнозначно; семантичка амбивалентност Карановићеве поезије открива се на другу лопту – ако је не уочимо и не примимо к знању, несумњиво ћемо "промашити" упустимо ли се у њено тумачење), прибегавајући покаткад и критичким тоновима, као и ироничним проблесцима, прозбори коју о актуалном тренутку у којем живимо. Аутор не бежи ни од у последње време, када реч је о критичарима који мисле да треба до своје озбиљности, макар то било и на силу, да држе, проскрибоване љубавне поезије. Не клони се ни апострофирања. Чест је и "дијалог" (унутрашњи?) два унутрашња "гласа" којим се сведочи о узалудном покушају срастања распукнутог света, расцепљеног Ја. Наративна потка Карановићевих песама је онеобичена и максимално динамизирана. Даје се колажном техником. Поетске слике се „лепе“ једна за другу (супротстављају се међусобно, асоцијативно листају) техником која подсећа на кубистичку. Изузетно су жестоке, местимице надреалне.
Не сме се заобићи ни утицај стрипа на Карановићеву поезију. Ни њена изразита цитатност.
Има нечег зрнастог у овим стиховима, хруштавог. Они захтевају чулно читање, читање свим чулима које би се извело најбоље тако да увек једно чуло преузме на себе, синестезијски, и улогу привремено одбачених чула и претвори се у јединствени чулни пипак.
            Један од потписника Физистичког манифеста и уредник све престижнијег нишког, и српског, часописа Градина, Зоран Пешић Сигма је, пре свега, песник.
         И његове песме, као и песме неколицине још песника из овог седмоизборника, могу се, а можда и морају, ишчитавати и као, разбијена, поема.
         Песме, у којима се избегавају, посебно „нападне“, стилске фигуре, веома често садрже и наративну потку.
         Смрт, празнина, ждрело таме, ждрело страха бошовски су и раблеовски присенци ове поезије. Снови који се у њој, и њоме, сањају снови су море. И они, и песме које их сневају, често су само на корак удаљени од апокалиптичког које  им се смеши. Једнако често, и у самом срцу апокалиптичког јесу. Обасјани тамним сјајем који пакленски светлуца.
         Сигмине песме одблесци су, ехо доживљеног. Оног чему се не приближавамо, оног које нам непрекидно измиче, губећи се у прамењу таме која нас окружује. 
У српској модерној поезији ретки су песници који, попут Зорана Пешића Сигме, посежу тако често за густативним песничким сликама. (С)ликовност његових песама је несумњива. 
         Песник зна да, ритмички игриво, помоћу игре речи, футуристички, динамизује стих и читаву песму. И иначе, његово песништво је богато звучним стилским фигурама, разноврсним понављањима, паралелизмима, рефренима и рефренским стиховима.
         Шкртост и посност стихова изразито је функционална. Посебно када је осмотримо у симбиотичком споју са њиховом симболичношћу. Довољно је, када је о другоме реч, присетити се наслова (наравно и онога шта се у књизи находи) једне од песникових збирки – Воз за једног (2008).
         Ретки су српски песници који су у стању да нам тескобу људске егзистенције учине оволико блиском колико то за руком полази Зорану Пешићу Сигми.
        
         Ушће седам река доноси песништво седморице нишких песника који се међусобно – као и сви изразити и прави песници – више разликују него што један на другога личе. Они не припадају унисоном хору. Соло су певачи. Њихова песма надалеко се чује. Она никако не пада у воду. Надалеко се песми.

         = Видети: панораму         


[1] Гастон Башлар, Вода и снови. Оглед о имагинацији материје, Превела с француског Мира Вуковић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1998, стр. 13.

понедељак, 11. август 2014.

Grad koji je pobijedio svoje ubice


Našao sam broj sarajevske televizije, zvao sam
uredništvo Dnevnika i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom
dešava užasno.

Piše: Petar Luković

U sećanju na užase koje je preživelo Sarajevo, meni su danas u glavi tri
slike - mog poslednjeg predratnog boravka u Sarajevu, nemoći koju sam
osećao tokom ludila zločinačke opsade i stida koji me je prožimao kada
sam prvi put kročio u Sarajevo posle rata.

Ja sam u Sarajevu poslednji put uoči rata boravio januara 1992. Detalji te posete su mi
ostali urezani u sećanju – autobus koji nas je sa aerodroma vozio u
grad, monolog vozača koji nam je iz karadžićevske političke vizure
pokazivao “turske kioske”, trabunjajući o “islamskoj arhitekturi” kao
uvodu u novo klanje nesrećnih Srba.

Uprkos zabrinutim licima ljudi  i atmosferi neizvesnosti koja se osećala u vazduhu, razgovori sa mojim
sarajevskim prijateljima bili su, moram tako reći, bolesno veseli.

Moje Sarajlije su odisale nekim čudnim nadrealnim optimizmom, uveravali su me kako rata u Bosni ne može da bude.

Sećam se da sam svoj četrdeset i prvi rođendan, 21. januara, dočekao u
automobilu Gorana Milića, tadašnjeg šefa Yutela; kada smo oko ponoći
njegovim kolima krenuli u jedan lokal u okolini Sarajeva, Milić je u
jednom trenutku usporio i rekao mi: "Odavde počinje SAO-teritorija."

Opšte antimuslimansko raspoloženje

Uprkos optimizmu koji su mi ulile Sarajlije, povratak u Beograd, grad u kojem
se odlučivalo o sudbini Sarajeva, predstavljao je bolno otrežnjenje.
Nacionalistička histerija bila je na vrhuncu. Srbija se tih dana
ozbiljno spremala za rat u Bosni. Opšte antimuslimansko raspoloženje
moglo se bukvalno seći nožem. A onda je usledio i rat i početak opsade
Sarajeva.

Srpske barikade u Sarajevu izazvale su prave ovacije u
Srbiji: Radovan Karadžić, Božidar Vučurević, Milorad Vučelić postali su
prave medijske zvezde.

Istovremeno, medijski prostor bio je  preplavljen vestima kako se Muslimani spremaju da uzmu 'srpsku zemlju',
pričama o 'masakrima nad Srbima', 'islamskim ratnicima', o srpskoj deci
koju Davorin Popović lično baca lavovima u zoološkom vrtu.

Za mene lično, rat u Sarajevu počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih
i nepoznatih Sarajlija koji su, u očaju, zvali redakciju nedeljnika
"Vreme", u kojoj sam tada radio, pokušavajući da nam objasne nečuvenu
brutalnost kojom su granatirani i ubijani.

U trenucima očaja i  nemoći koje sam osećao tih dana, našao sam broj sarajevske televizije,
zvao sam uredništvo Dnevnika i hteo da poručim da je ono što se sa
Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto
to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom;
javio se i Bogdan Bogdanović – ali sem nas dvojice niko više. Celi
Beograd je ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na grad koji
smo navodno svi toliko voleli, sa nesuvislim obrazloženjem da nije
trenutak.

Zatvarali oči

Neverovatne vesti o granatiranju centra glavnog grada Bosne i Hercegovine, koje nisu
silazile sa ekrana svetskih televizija, u srbijanskim medijima su
predstavljane kao nužna odbrana vazda i uvek ugroženih Srba koji su
goloruki uzvraćali vatru! I dok je Sarajevo tih ratnih dana postalo
večni simbol stradanja, većina građana Srbije je zatvarala oči, ćutala,
bezosećajno brinula neke svoje brige, sve vreme se plašeći da se i njima
ne dogodi nešto slično. Glas onih malobrojnih koji su osećali bes zbog
ubijanja Sarajeva, ostajao je zavejan u medijskoj mećavi Miloševićeve
ratne propagande.

Ponovo sam stigao u Sarajevo krajem 1997. Sve
ono što sam mislio da znam, da sam negde video, čuo ili su mi pričali,
palo je u vodu nad prizorima nečuvenog, nepojamnog divljaštva. Kao da
sam tu mržnju s okolnih brda mogao fizički da osetim, kao da mi je tek
tad, na svim tim strašnim razvalinama, postalo jasno u šta se floskula o
srpstvu izrodila.

Najiskrenije, u tim trenucima osećao sam  teskobu i stid što stižem iz Beograda. Kad sam na promociji svoje knjige u oktobru 1998. zaplakao pred svojim sarajevskim prijateljima, činilo
mi se da je plakati sasvim prirodno, ne samo zbog stradanja grada koji
toliko volim, već pre svega zbog patnji ljudi u tom gradu.

Zato i  hoću da ponovim i uvek ću to iz sve snage činiti - da su moji sarajevski
prijatelji, kojih ima stotine, bez sumnje nešto najdragocenije što imam
u svom životu. Oni su za mene dokaz da se Sarajevo, uprkos svemu, nije
moglo ubiti.

Izvor: Al Jazeera



Grad koji je pobijedio svoje ubice | Al Jazeera Balkans

недеља, 08. јун 2014.

Iran u Persijskom zalivu izveo manevre „Božanska svetlost“!

web- tribune.com
Iran je testirao novu radarsku i raketnu tehniku – objavila je agencija Fars.
Kako je rekao general Ali Reza Sabahifard, komandat PVO baze „Hatam al-Anbia“ na ostrvu Hiš u Persijskom zalivu“, to se dogodilo u okviru namevara pod kodiranim nazivom „Božanska svetlost“ („Misbah al-Hoda“).
Iranska armija je svoje PVO-snage na tom ostrvu naoružala najmodernijim raketama i opremila radarima nove generacije.
Prema agenciji Fars, testiranje je izvedeno u uslovima koji su bili „bezmalo borbeni“, uz korišćenje novih zentinih raketa, radara i artiljerije.
Iran na ostrvu Hiš i proizvodi nove rakete i radare, a jedan od njih je i radar „Rasid-32“ koji lovi informacije o visini, brzini i smeru leta vazdušnih snaga protivnika, da bi ih potom automatski prenosio komandnim punktovima PVO udaljenim 15 kilometara.
(Fakti)


Iran u Persijskom zalivu izveo manevre „Božanska svetlost“!

петак, 30. мај 2014.

Četiri scenarija budućnosti za Zapadni Balkan

Treći scenario podrazumeva odustajanje od proširenja EU i stvaranje
novih neizvesnosti na Zapadnom Balkanu, a tvorci analize ga nazivaju i
ukrajinskim scenarijom.


Kontinuirane krize u EU i otpor prema daljem proširenju bi, prema
ovom scenariju, mogli da dovedu do angažovanja drugih globalnih aktera u
regionu, poput Rusije ili Turske, čime bi Balkan mogao da postane
kolateralna žrtva nadmetanja na svetskoj političkoj sceni, kretanje ka
drugim akterima nije samo po sebi loše jer donosi kratkoročne ekonomske
benefite, ali dugoročno okretanje od EU ne može da donese dugoročnu
ekonomsku, političku i demokratsku stabilnost“, smatra Kmezić.


Novi spoljni akteri bi na Zapadni Balkan, kako se ocenjuje u analizi,
doneli sa sobom različite podsticaje koji se manje fokusiraju na
demokratske i privredne reforme i koji bi možda čak otvoreno nastojali
da ih zaustave.


Samo četvrti scenario predviđa novu dinamiku proširenja EU na zapadni
Balkan, ali je on, bez promene politike Brisela koji u ovom trenutku
poručuje da neće biti prečica za nove članice, malo verovatan.

Prema tom scenariju bi svim državama Zapadnog Balkana koje imaju
ambiciju da postanu članice EU bili hitno otvoreni pristupni pregovori, a
politička i druga teška uslovljavanja bi trebalo sa početka pregovora
prebaciti na njihov kraj.

„Kriza u Ukrajini je šansa za Zapadni Balkan i poželjno je da se lekcije koje su

naučene iz primera Ukrajine primene na Zapadnom Balkanu. Ovim pristupom
bi se izbeglo stvaranje novih granica na Zapadnom Balkanu što bi
stvorilo i potencijal za nove konflikte i međuetničke tenzije“, naveo je
Kmezić.







Četiri scenarija budućnosti za Zapadni Balkan

петак, 04. април 2014.

Časopisi „Istočnik“ i „Poezija“ ove godine neće izlaziti



POVODOM odluke nadležne komisije i rešenja ministra
kulture, kojima je u ovoj godini onemogućeno izlaženje „Istočnika“ i
„Poezije“, oglasili su se urednici ova dva veoma ugledna književna
časopisa.



 - Na fascinantnom populističkom spisku sa 66 periodičnih
publikacija koje će Ministarstvo kulture sufinansirati u tekućoj godini
(za toliki broj publikacija beznačajnim sredstvima) volšebno su nestala
dva dugovečna časopisa, to jest, prenesena su valjda na drugi,
nevidljivi, spisak nedopuštenih - navodi se u saopštenju. - Ovom
proračunatom samovoljom koja potcenjuje kontinuirano postojanje i
delovanje naših časopisa, dugogodišnji rad urednika i stalnih saradnika i
ignoriše naše čitaoce, „Istočniku“ (izlazi od 1992) i „Poeziji“ (izlazi
od 1996) su uskraćena jedina sredstva koja su koristila od početka
izlaženja.

U šturom obaveštenju dobijenom iz
Ministarstva, navedeno je da časopisi neće biti sufinansirani „u skladu
sa mišljenjem stručne komisije“. U nedoumici šta je pisac ovom
polurečenicom hteo da kaže, urednici su se, navode, pismeno obratili
ministru Ivanu Tasovcu, državnom sekretaru Dejanu Ristiću i pomoćniku
ministra Ani Vučetić. Oni su zahtevali da im se pruži uvid u mišljenje
komisije u kojoj su bili prof. dr Zoran Paunović, prof. dr Ildiko Erden,
mr Dragan Purešić, dr Vesna Matović i Laslo Vegel.

-
Očekivali smo da dobijemo kakav-takav odgovor šta je „stručnost“
ocenila nulom? Za šta su časopisi kažnjeni? Odgovor nismo dobili, pa
zaključujemo da su procenjivanje odoka i presuda s nogu ostali bez
zapisa i da bi skrivanje iza floskule „stručno mišljenje“ moglo biti
pokušaj da se ćutke, bez ikakvog obrazloženja dostupnog sudu i javnosti,
zaobiđu, a zapravo izbrišu sa spiska dopuštenih jednim udarcem dva
časopisa - ističu urednici dvaju glasila.

POTPISNICI

PISMO
javnosti uputili su urednici časopisa „Istočnik“ - Vladeta Jerotić,
Đorđe Trifunović, Dragan Stojanović, Bojan Jovanović, Ilija Marić, Petar
Jevremović, Božidar Zec i Milutin Petrović. Potpisnici su i urednici
„Poezije“ - Borislav Radović i Milutin Petrović.





Časopisi „Istočnik“ i „Poezija“ ove godine neće izlaziti | Kultura | Novosti.rs

субота, 11. јануар 2014.

Filip Karađorđević: Doći ću da živim u Srbiji!

UŽIVANJE U UMETNOSTI Filip Karađorđević nam otkriva da nema nameru da bude bankar
. - Radim kao stručnjak za ljudske resurse u finansijama. Privatno se interesujem za umetnost, mnogo čitam i obilazim svetske muzeje - kaže Filip. - Beogradski muzej je izuzetno bogat, pa i naš kraljevski dvor ima sjajnu umetničku kolekciju. Ipak, mislim da je španska Prada najbolji muzej na svetu.





Filip Karađorđević: Doći ću da živim u Srbiji! | Reportaže | Novosti.rs