УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 11. август 2014.

Grad koji je pobijedio svoje ubice


Našao sam broj sarajevske televizije, zvao sam
uredništvo Dnevnika i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom
dešava užasno.

Piše: Petar Luković

U sećanju na užase koje je preživelo Sarajevo, meni su danas u glavi tri
slike - mog poslednjeg predratnog boravka u Sarajevu, nemoći koju sam
osećao tokom ludila zločinačke opsade i stida koji me je prožimao kada
sam prvi put kročio u Sarajevo posle rata.

Ja sam u Sarajevu poslednji put uoči rata boravio januara 1992. Detalji te posete su mi
ostali urezani u sećanju – autobus koji nas je sa aerodroma vozio u
grad, monolog vozača koji nam je iz karadžićevske političke vizure
pokazivao “turske kioske”, trabunjajući o “islamskoj arhitekturi” kao
uvodu u novo klanje nesrećnih Srba.

Uprkos zabrinutim licima ljudi  i atmosferi neizvesnosti koja se osećala u vazduhu, razgovori sa mojim
sarajevskim prijateljima bili su, moram tako reći, bolesno veseli.

Moje Sarajlije su odisale nekim čudnim nadrealnim optimizmom, uveravali su me kako rata u Bosni ne može da bude.

Sećam se da sam svoj četrdeset i prvi rođendan, 21. januara, dočekao u
automobilu Gorana Milića, tadašnjeg šefa Yutela; kada smo oko ponoći
njegovim kolima krenuli u jedan lokal u okolini Sarajeva, Milić je u
jednom trenutku usporio i rekao mi: "Odavde počinje SAO-teritorija."

Opšte antimuslimansko raspoloženje

Uprkos optimizmu koji su mi ulile Sarajlije, povratak u Beograd, grad u kojem
se odlučivalo o sudbini Sarajeva, predstavljao je bolno otrežnjenje.
Nacionalistička histerija bila je na vrhuncu. Srbija se tih dana
ozbiljno spremala za rat u Bosni. Opšte antimuslimansko raspoloženje
moglo se bukvalno seći nožem. A onda je usledio i rat i početak opsade
Sarajeva.

Srpske barikade u Sarajevu izazvale su prave ovacije u
Srbiji: Radovan Karadžić, Božidar Vučurević, Milorad Vučelić postali su
prave medijske zvezde.

Istovremeno, medijski prostor bio je  preplavljen vestima kako se Muslimani spremaju da uzmu 'srpsku zemlju',
pričama o 'masakrima nad Srbima', 'islamskim ratnicima', o srpskoj deci
koju Davorin Popović lično baca lavovima u zoološkom vrtu.

Za mene lično, rat u Sarajevu počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih
i nepoznatih Sarajlija koji su, u očaju, zvali redakciju nedeljnika
"Vreme", u kojoj sam tada radio, pokušavajući da nam objasne nečuvenu
brutalnost kojom su granatirani i ubijani.

U trenucima očaja i  nemoći koje sam osećao tih dana, našao sam broj sarajevske televizije,
zvao sam uredništvo Dnevnika i hteo da poručim da je ono što se sa
Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto
to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom;
javio se i Bogdan Bogdanović – ali sem nas dvojice niko više. Celi
Beograd je ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na grad koji
smo navodno svi toliko voleli, sa nesuvislim obrazloženjem da nije
trenutak.

Zatvarali oči

Neverovatne vesti o granatiranju centra glavnog grada Bosne i Hercegovine, koje nisu
silazile sa ekrana svetskih televizija, u srbijanskim medijima su
predstavljane kao nužna odbrana vazda i uvek ugroženih Srba koji su
goloruki uzvraćali vatru! I dok je Sarajevo tih ratnih dana postalo
večni simbol stradanja, većina građana Srbije je zatvarala oči, ćutala,
bezosećajno brinula neke svoje brige, sve vreme se plašeći da se i njima
ne dogodi nešto slično. Glas onih malobrojnih koji su osećali bes zbog
ubijanja Sarajeva, ostajao je zavejan u medijskoj mećavi Miloševićeve
ratne propagande.

Ponovo sam stigao u Sarajevo krajem 1997. Sve
ono što sam mislio da znam, da sam negde video, čuo ili su mi pričali,
palo je u vodu nad prizorima nečuvenog, nepojamnog divljaštva. Kao da
sam tu mržnju s okolnih brda mogao fizički da osetim, kao da mi je tek
tad, na svim tim strašnim razvalinama, postalo jasno u šta se floskula o
srpstvu izrodila.

Najiskrenije, u tim trenucima osećao sam  teskobu i stid što stižem iz Beograda. Kad sam na promociji svoje knjige u oktobru 1998. zaplakao pred svojim sarajevskim prijateljima, činilo
mi se da je plakati sasvim prirodno, ne samo zbog stradanja grada koji
toliko volim, već pre svega zbog patnji ljudi u tom gradu.

Zato i  hoću da ponovim i uvek ću to iz sve snage činiti - da su moji sarajevski
prijatelji, kojih ima stotine, bez sumnje nešto najdragocenije što imam
u svom životu. Oni su za mene dokaz da se Sarajevo, uprkos svemu, nije
moglo ubiti.

Izvor: Al Jazeera



Grad koji je pobijedio svoje ubice | Al Jazeera Balkans