RUSKI PROFESOR PRIZNAO ISTINU - Deretić je bio u pravu,evo dokaza o Luži...

VEDSKI SPAVAJUĆI RATNICI-MAGOVI Valerij Čudinov

Увод у ДАРУНГ

Увод 

 ДАРУНГ* / Белатукадруз

(фрагмент)

(Јужна Шведска. На једном од прелепих језера успут, на путу према појасу Северног пола)

  

ЗНАМЕЊА ПОДНЕБЕСНИЦА?



Горостасни грмови из сна?
Повлаче се из Јава у Нав.
У висину плаветну, у Праву?

Шта ми јављају дивни,
што дотичу небо у завичају
(преко пута воденице ишчезле
у Шљивици?)


Не Хипербореја**, мене вуче
на Север Анђео северни, водич
из снова, заборав неописиви, интезивни.
Заблуде, у окорелом Јаву огрезле.


Светови светли. На ивици
светова, поларне сензације.
Два горостасна грма из сна
боље од свих на свету
тајну прошлости зна''.


Уместо Хипербореје и Хиперборејаца
хрлећи према Северном полу
ја се подмлађујем не помоћу еликсира
него удубљујући се у науку старовераца,
у потиснута омаловажавања Чрта и Реза,
у пространства Велике Тартарије,
улазећи у лавиринт скриваних Генеза.


Четрдесет хиљада лета сија
из правца поларних светлости,
и то је онај добитак не на лотоу,
нити у каквој коцкарници бинга.
Руне и веде ме воде, поднебеснице,
знамења из снова, и мудрост
скоро заборављених старовераца- инглинга.


Горостасни грмови из сна,
равнице пуне камених громада,
језера, попут ових предела Шведске.
Приближавам се коначно Првом Кругу,
што оличава заповести ведске,
дате народима Велике Расе и Небеског Рода,
Перуновим обалама и догађајима
који предстоје у будућности,
у току Свароговог Круга
и Деведесет Девет Кругова Живота,
и много чему другом.


Горостасни грмови из сна,
шта сте ви у ствари? Одашиљачи
- од сатанских харпова - јачи?
Којима управљају Жреци или Капени-Инглинзи,
т.ј. Чувари Древне Мудрости? (........)


     На путу према Северном полу, Кируни, Нарвику....Крајем 2017.

Белатукадруз. Снимак шведског фотографа Г- ђе Бранке Веддер

______________

         *    Дарунг – дословно: чувар руна, летописац

         **  Даарија – Света земља која се налазила на континенту који је потонуо у северном океану. Даарију су разни народи различито називали: Арктида, Хипербореја, Северна Арктогеја и др.  (објашњење преузето из СЛОВЕНСКО-АРИЈСКЕ ВЕДЕ.КЊИГА ПРВА САЊТИЈЕ ПЕРУНОВЕ ВЕДЕ.КЊИГА ПЕРУНОВЕ МУДРОСТИ ПРВИ КРУГ САГА О ИНГЛИНЗИМА)

Tajna Veza Nacista I NLO a

Tajanstvene priče ~ NLO Nemački trag

Oblast 51 Area 51 Sinhronizovano na Srpski Dokumentarni Film

PUTIN DOBIO SPECIJALNA TAJNA DOKUMENTA O VANZEMALJCIMA - Svet u šoku,oni...

Veče sa Ivanom Ivanovićem - Njegovo Visocanstvo Princ Aleksandar Karadjo...

Beckovic: U Evropu bez sećanja

Објављено је 25.05.2009.

Академик Матија Бећковић, председник Фонда Слободан Јовановић, говори на Националној академији одржаној поводом 10 година НАТО бомбардовања Србије Србијо памти, 24. март 2009. године

“ Све оно што се дешава сваком поједином од нас,користи космосу“ ?

Двоглави песник Белатукадруз

Јулске, августовске и септембарске  врућине, запржише, све?

Не тако давно, можда пре пар година  подвукао сам ову реченицу Златног Аурелија:“ Све оно што се дешава сваком поједином од нас,користи космосу“.  Запала ми  је за око. Како је разумети?Како сам је ја разумео?  Ту књигу ми је набавила Шолетова снаја, у време кад је Шоле била једно весело и практично биће, забринуто за будућност света и фамилије, тада сам први пут прочитао књигу  римског цара из Сирмиума. Знао сам тада да је моје место и моја отаџбина, уколико сам Србин, Београд и Звижд, а уколико сам човек, космос, кога сам бивао свестан,удубљујући се  ноћу у небо, или из  нашег  дворишта у Мишљеновцу, или из дворишта у Ивању (на Радану).  Оно што је мојој отаџбини и космосу добро, једино је и за мене корисно. Кад мислим о смртима жена, које су ми значиле;  кад мислим о пок. Миљани  ( 1956 – 1986) која нам је родила синове; или о пок. Наталији (1932 – 2002) која је родила мене и мог млађег брата;  или о Шолету (1953 – 2016), са којом сам провео године покушавајући да се помирим са тим да све оно што се дешава сваком поједином човеку, користи космосу, налетим на филм  који сам снимио и публиковао, још док је била жива Шолетова мајка, бака Цана, - снимљен на  једном  од оних породичних ведрих сакупљања уз Цигане бандаше у дому Весинаца у Ивању; и гле, тек у тим познолетњим врућинчинама, видим,  грч и и напор Шолетов да не бризне у плач, док се хвата за свог млађег брата, кога весели циганска плех музика. То је било време не тако давно, кад се обележавала сребрна свадба Шолетовог стрица, Бог да му душу прости (гле, и он је преминуо у међувремену), и рођендан оног који ће наследити дом Весинаца. То је било тренутак када смо допутовали на то велико породично окупљање заједно са Шолетовом ћерком, Јеленом, и зетом Марком. Превидео сам тај грч и плач... Да ли све то користи космосу? Колико космосу користи Шолетова смрт, ни пар година, после тог окупљања?  Такве и друге меланхоличне мисли надолазе током јулских, августовских и септембарских врућина – као рефлекс неких сила, које ће, на крају, запржити, све. Има одговора на питања која ме муче, на скоро свако питања постоји прави одговор. Ако су богови, или бог, или анђели одлучили  нешто о нама и нашој судбини, учинили су то сигурно добро. Јер није лако замислите одлуке вишњих сила без промисли. А зашто би они доносили одлуке да нам учине неко зло? Какве би користи од тога имали, од зла, богови или вишње силе или космос о којем се првенствено старају?Пре извесног времена, у Кучеву, видех једног високог и сасвим погуреног старца; шетао је тротоаром празног погледа; то је био вршњак, са којим сам похађао прва два разреда гимназије, а онда је понављао. Није ме препознао. У тренутку, пролетело ми је кроз главу цело наше одељење, неки су већ, од њих, променили свет. Колико их је већ помрло са којима сам заједно дошао на свет! Сетио сам се песника и вршњака са студија, једног који је преминуо пре десетак година, и другог који је напустио овај свет у Босни прошле године... Како је време брзо застрло и њих, и све друго и друге, и колико је тога већ застрло! Зашто ми је тужан поглед? Можда зато што памтим, што не заборављам брзо (и кад заборављам  ја се повинујем једном посебном облику памћења званом заборав)...

                     (Ово би могло да буде нека врста одговора на једно од оних писама које добијам као уредник, од веома драгих и привржених  и сасвим искрених бића: „...твоја горчина ме страшно узнемирава...шта ти је?? зашто тако негативно?... јесте све стварно веома тешко...ситуација је свугде на свету  веома озбиљна и тешка...али ти, као један човек не можеш свет променити.... себе самог да!--.---али не,  и никог другог!!.... страх ме је од тих твојих тамних мисли.... најежим се кад ово читам...одавно написано, али сам то често осетила: тај осећај немоћи, твоје немоћи на коју тако реагујеш...тако интензивно да ме буде страх..! од таквих твојих мисли..“ ). 

                                                                                                                                      Белатукадруз

o vencanju u starosti-Arhimandrit Pajsijе-Архимандрит Пајсија

Објављено је 21.02.2010.

погледајте целу емисију овде: http://www.prijateljboziji.com/index....
Одговори на питања недавно упокојеног Архимандрит Пајсија, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман Манастира Хиландара и, на крају свога краткога земаљскога пута и живота, обновитељ православног монаштва на југу Србије и игуман Манастира Светог Прохора Пчињског.

Vurda

Sasvim prirodno Petrovac na Mlavi 2deo

Sasvim prirodno Petrovac na Mlavi 1deo

Сасвим природно РТС - Карпатски Срби

Објављено је 15.01.2011.

Emisija RTS i autor Jovana Memedovića, tragajući za karpatskim vukovima, stiže u posetu Srbima u Rumuniji, koji - zajedno s Karpatima, Đerdapom i Pravoslavljem povezuju dve zemlje.

SRBIJI OVO TREBA ZA POVRATAK KOSOVA - KINEZI DEMONSTRIRALI VOJNU SILU

Павле Аксентијевић-Ој, мори, фрбо зелена

Отпремљено је 04.12.2010.

Драгослав Павле Аксентијевић и Група Запис, албум "Попој ми слуго царева".

Donja Dmitrova (Tutin)- Gajdardzijsko oro na rodopskim gajdama

Gajde- Milan Vasalic- kolo Bugarchica, Svrljig, Srbija

Srpske gajde- Dusan Popovic, Oro sa Pestera

Carla del Ponte o trgovini organima na Kosovu

Објављено је 29.07.2014.

Još nema dovoljno dokaza da su osobama koje su otete u ratu na Kosovu, nasilno vađeni organi i preprodavani. Potvrdio je to glavni tužilac u istrazi o trgovini ljudskim organima na Kosovu Clint Williamson.

Kosovo i trgovina organima ( TAJNA ZUTE KUCE ) drugi dio

General Božidar Delić - Račak je velika obmana koju je smislio Zapad i a...

Објављено је 18.01.2015.

Cilj tribine ,Račak – šesnaest godina od velike obmane” jeste podsećanje na događaj iz 1999. godine, koji je nekoliko meseci kasnije iskorišćen kao povod za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije.

Tribina je održana 15.01.2015. u prepunoj sali MZ ,,Dorćol”. U organizaciji Saveta za sport i omladinu Beogradskog okružnog odbora i Opštinskog odbora Beograd centar.

Prisutnima se obratio Primarijus dr Radomir Kovačević, sa Instituta za medicinu rada, koji je nakon agresije NATO-pakta pažnju svoje karijere – i u radu sa paciijentima, i u svom naučno-istraživačkom radu posvetio pogubnim posledicama korišćenja nedozvoljenog oružja – bombi punjenih osiromašenim uranijumom, i drugim.

Zatim je, svoje viđenje general Delić, iznoseći činjenice o intervenciji u Račku, prisutnima objasnio mehanizme kojima je Vilijem Voker iskonstruisao prevaru o navodnom genocidu nad civilima.

(....)

Kosovo Racak Laži i istine 2009

Lažima je počelo - Dokumentarac o NATO agresiji na SRJ

Објављено је 25.03.2012.

Dokumentarac o NATO agresiji na SRJ koji govori o kakvoj medijskoj kampanji je bilo reči pre samgo bombardovanja u stranim medijima, pre svega zemljama članicama NATO-a, kako bi stvorile sliku o SRJ i tadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću, koja bi im u njihovoj javnosti obezbedila aminovanje za najgore zločine protiv čovečnosti koje su počinili u 78 dana bestijalnog bombardovanje naše zemlje.

I u našem slučaju kao i u mnogim pre i posle nas ova propagandna mašinerija u cilju uvođenja novog - robovlasničkog - svetskog poretka, lažirala je mnoge činjenice sa terena kako bi otpočeli svoj krvavi pir.

Helena Ranta jedna od članova medjunarodne istražne komisije u svojoj biografiji navela je da je izveštaj o događajima u Račku pisala pod pritiskom tadašnjeg šefa misije OEBS-a na Kosovu Vilijama Vokera.

Ратни дневник 1999.године (Цео филм)

Bombardovanje 1999 : Put u rat (Ceo dokumentarac)

Отето Косово (Чешки документарни филм)

Oj kosovo kosovo - najbolja verzija-

Azem Vllasi i Vuk Draskovic Zajednicki Interviju

RUSIJA I NATO CE SRBIJU PODELITI PO POLA

ИДУЋИ ПРЕКО ВЛАШКОГ ПОЉА / Белатукадруз (08)

Из мојих Бележница

зарђали мост на прузи  Београд - Кучево

ИДУЋИ ПРЕКО ВЛАШКОГ ПОЉА. - Ишли смо полако причајући о једном дивном брежуљку иза наших леђа (на врху на коме је у церовој шуми салаш Животе Лазића), који је као створен за неки замак или летњиковац. Расправљали смо о цени тесаног камена и закључили да се камен за зидање јефтино може набавити.Не, они нису сањали да обнове салаше својих дедова,и кад бих започињао причу о томе и о забранима, и "државама" које су одржале неколико генерација наших предака: браћа су ме прекидала и причали, Миша како  се потукао са неким Б. - неким дрским и неотесаним сеоским мангупом, Аца о некој "дивној жени коју је пре неки дан видео у Кучеву, и која много личи на "Флора де ла мунће" -толико је лепа!"Причајући заобилазили смо Влашко Поље и пењали се узбрдо, према салашима Банкера, уз влажан и сеновит пут; видели смо неку Влајну са српом поред веома мршавих кравица везаних за точкове таљига, како нас уплашено гледа својим бледуњавим лицем оивиченим црном марамом и тугом удовице, можда смо је нечим подсетили на хулигане  који су тих летњих месеци лутали звишким шумама и пољима и нападали старије жене, девојке, чак и девојчице...
Кад смо стигли до једног сивог запуштеног салаша у багремару, ограђеног живицом -из живице искочи неко мало куче и бесно залаја на нас: "С каквим правом ви долазите у предвечерје у ову дивну дубраву пуну свежине и плавог мира?" 
Миша је предложио да сиђемо низа стрмину између церја до потока, макар се скотрљали као лопта, јер "доле поред потока има дебела  зелена маховина, а пањеви су обрасли лишајем, сигурно има и печурака, али што је најважније видећемо земљу из које избија нешто црвено, као гвоздена руда или сумпор. Кажу да је то руда сумпора".
После неколико корака смејући се склизнули смо низ маховину до потока, а тамо је било одвише сеновито, скоро мрачно. Дно потока је било песковито, понегде каменито, а ту и тамо видели бисмо понеки вирчић по коме су пливали пуноглавци вртећи својим репићима, неке ситне - ситне водене бубице, стоноге, пијавице (видели смо чак и  једну мртву глисту за коју Миша рече да је "пијавица", али кад се уверио да није, додао је "да на такве дебеле глисте пецају мрене и сомове у Дунаву!). На самом дну потока била су и трула дебла врба, букава, осута печуркама, лишће које су ту доносиле бујице из оближњих шума (дубрава),  у време изненадних провала облака. Стране, стрмо одсечене обале овог потока биле су од  кртог плавог камена обраслом кудравом маховином, а понегде је камен био и огољен, и из пукотина у њему избијале су квргаве и змијасте жиле канадских топола, глогова, шибља. Ове жиле биле су сивкасте и масне као змијска кожа и кад би их човек замишљено посматрао могао би се и уплашити помислити да су то у заседи праве змије.
Пут уз поток је био за невичног човека напоран и несигуран, јер се могло упасти у муљ и песак до колена тамо где се поток сужавао. Требало је скакати као спрудњајка са камена на камен, а каменови нису били поређани на корак, напротив, понекад је од оног камена на којем стојите до другог било и по три више корака. А било је и оних места где није више било камења, ни могућност за прескакање житког муља, и онда смо ишли уз поток даље тако што смо се верали хватајући се за жиле оног шибља што расте из пукотина стена ризикујући да нас пецне нека риђовка или шарка. И заборавивши зашто смо у ствари кренули у Дубраве.
Најзад, дошли смо до краја овог потока. (Ови шумски потоци обично нису дуги, често ни километар, преко године су суви, једино вода њима тече у време топљења снегова, и у време обилних пљускова. Додуше, нисмо стигли до места где почиње овај поток, већ до пута који га је пресецао на згодном месту. Ту је поток био затрпан сноповима грања, тулузине, земље и камења, постављених тако да поток  ипак може отицати. Између каменова и грања. Први се успентрао на пут Миша, а онда извукао Ацу и мене. Миша је тај крај познавао боље од нас, јер су га његови ту доводили када су обрађивали имање  у Дугој Пољани, где има и једна оскоруша, једна од ређих која се није осушила, као и на стотине брестова.
Као да смо изашли из некаквог пакла, пут је био жут од иловаче, стојали смо неко време на њему и гледали како га прелећу косови и нестају у жбуњу, где вероватно имају гнезда.Са горње стране тога пута био је багремар, који је својим моћним гранама заклањао небо, - "Тај пут води до деда Добриног салаша!" И Миша поче да прича:"Зимус кад ми је отац купио ваздушну пушку, кренем ја са Цигом, Њошком и не знам ко још беше у лов. Изађемо на високо Дрење, а одатле се преко Државних багремара спустимо у Зојачки Поток, па преко њега пређемо и одемо уз Бодину ливаду у Дубраве. и решимо ово: да обиђемо све салаше у Дубравама, пошто смо знали да се у  њима склањају косови. И тако дођемо до деда Добриног салаша. Идемо ми, причамо, смејемо се, улазимо у тор ко у своје двориште, али кад смо покушали да отворимо врата салаша -лепрш, лепрш, лепрш! И нека велика чупава птица, какву никада раније нисмо видели излете, а ми уплашено чучнемо, мали Цига пребледео као да је видео смрт, А то је био шушурец (сова).
Деда Добрин салаш  на крају овог пута којим смо кренули. То јест, тај пут иде даље  још стотинак метара до шуме Вујичића и жуте детелине, а онда нестаје на самом атару са сенским шумама, као да је схватио како је узалудно да иде даље, јер дотле док га има, ту је центар света, шумског раја, мир и плодна висина са које се лепо види и печка долина, и река скривена иза густог појаса врба на њеним обалама, и села у подножју брегова, и плавкасти брегови на северу. 
Деда Добрин салаш је био Држава Вујичића, ограђена живицом, не више од десетак хектара, У том шумском царству Дубрава салаш се шћућурио изнад пута међу воћкама као дремљива кумрија. Отворили смо сиву дотрајалу багремову вракњицу и ушли, и кренули кроз непокошену бујну траву према салашу. Салаш, то је у ствари једна омања кућа плотара, покривена ћерамидом, по којој се још није (за дивно чудо) ухватила маховина. Тамне прозорчиће салаша је заклањала огромна стара белошљива која баш расте уз салаш и као да га својим снажним стаблом и крошњом од пропадања чува. Испред салаша је простран обор, покривен опет ћерамидом, а у самом обору је кочина - за кокошке и пиладију облепљена блатом  са вратанцима на дну налик на кошницу вршкару, покривена цреповима.Кад се уђе у тор (треба знати ући, јер обично су капије тако лукаво затворене да се евентуални незвани гост или лопов мора помучити док их не отвори; али за Мишу то није представљало проблем. Кад смо ушли у тор запахнуо нас је воњ напуштености, одблесак неког мирног и далеког идиличног живота. Лебдео је у ваздуху и познати воњ овчијег боравишта, мирис врежа белих бундева и трулих печурака.
"Све је у пропадању - оте се Миши - одкако је деда Добра умро, нико овамо више не долази. или ако дођу,  дођу једанпут или двапут годишње кад се коси жито, кад се бере кукуруз, грожђе. А деда Добра је све то одржавао у реду, обнављао кад би који коц иструлео, или кад би ветар оборио ћерамиде...
- Колико је поживео деда Добра? упита Аца.
- Осамдесет и девет година! Баш се сећам кад је умро. Тата је тог дана прешао из Wallerfangena  у Minhen, код кума Радише на посао, деда Добриног праунука. Деда Добра је лежао на столу са својом седом брадом,са цвећем око главе и клечаном торбом на руци, а око њега се ширио мирис тамјана и свеће су гореле...
Деда Добру су волела деца из комшилука. Умео је са њима, и у дубокој старости. "Какве нам је приче о Турцима и хајдуцима хомољским причао деда Добра..." 
Стојали смо пред вратима салаша, али се нисмо усуђивали да уђемо, јер могао је да наиђе неко од деда Добриних потомака и да викне: "Немате друга посла, барабе, него да завлачите носеве у туђе салаше!"
 - Ући ћемо - рече Миша. Он је као и раније у оваквим тренуцима предњачио и задивљавао нас својом оштроумношћу и промишљеном одлучношћу, брзином. "Нисмо дошли да обијамо и крадемо, него да погледамо, зар не?!" Ушао је прво он, а за њим и Аца. Ја сам разгледао неке старе кошнице вршкаре, кад зачујем вриску унутра у салашу: "Држ!Не дај!" и у том тренутку из салаша излете престрављени твор, а за њим и Миша, смејући се и јурећи. Али твор је већ био далеко. А Аца је стењао. Кад је у предсобљу салаша, где је огњиште са неким столом од врбовине на коме је био диван зелени крчаг, кашике, брус, два плехана тањира,чорбалук и нека крпа у распадању, - кад је у предсобље улетео твор, Аца је рефлексивно одскочио у страну и угануо ногу. У салаш се врати и Миша, сео на троножац, а Аца је изашао напоље помало храмајући. Видело се да ту одавно нико не пребива, годинама. А на тавану је било старог алата, коса, корпи, рогуља. У оној соби у којој се некад спавало била је тзв. земљана озидана пећ, тик уз сам кревет од дрвета, на њему је лежала широка леса исплетена од прућа, а посивела сламарица пуна шушки, вероватно је привукла твора да ту свије гнездо и да чува своје младунце. Лампа на петролеум је била окачена на зиду, као и дрвене сталаже, већ пуне рупица које је избушио жижак. На тим полицама је била нека ситнурија, неколимо свећа воштаних, као и две кутије шибице. Једна је била празна, друга пуна. На ексеру на врху ниског прозора висило је мутно огледало, чију је живу већ начела влага, огледао сам се у њему и видео нешто необично - непознатог брадатог човека са безнадним очима и дугом косом. И помислио, ако покојни деда Добра понекад овамо наврати пред свитање,  - ако излази из свога гроба, -  и он би се поплашио од свога одраза у огледалу и не би препознао себе!  Миша је посматрао бедну постељу у којој домаћини  нису спавали годинама и одакле је долазио неки неописиви неодређени влажни воњ труљења и опште напуштености, дух неизбежног пропадања...
- Како је то био добар старац, Бог да му душу прости! Волео је своје овце и није се плашио да спава сам у шуми, овде. Волео је и да сади воћке и да се занима око винограда. Кад дотера овце са пашњака у подне, он не леже. Помузе овце, подлије млеко, руча, па у воћњак..., Хајдемо напоље, бато,  да видиш какав је диван виноград однеговао...
Изашли смо, јер је онај воњ што се шири са постеље био толико непријатан да сам био сигуран да  тамо заиста постоји гнездо са младунцима оног твора. Или гнездо неизбежног духа пропадања.Било је већ предвечерје, и сунце је бацало своје косе златасте зраке на врхове горуна, у шуми што се стрмо спуштала у поток, а у једном тренутку Сунце обасја свом својом снагом простор испред деда Добриног салаша, и нарочито онај део иза салаша где је био некад виноград са лозом званом "крањка", који је освојио овсик, висока трава са лепим класовима који су горели на сунцу... Уместо печурака, уловили смо предвечерње сензације светлости, Сунца. И један од напуштених атара Аркадије и шумског раја...

            = извор:  (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац

Низ Пек, фото "Заветина"

Чувар ове светиње (војничког српског гробља) и тишине уснулих јуначких пукова.

Деда Ђорђе Михаиловић - Благо потомству оваквих јунака /  Милена МАРКОВИЋ | 01. март 2017. 21:00 | Коментара: 4   /  Чувар српског војничког гробља Зејтинлик, о својих 58 година бдења над уснулим пуковима. Бићу ја овде и догодине, кад славимо век пробоја

Спомен соба, Фото Игор Маринковић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Орден чувару Зејтинлика
• 
  Зејтинлик: Легенде о јунаштву српских ратника настављају да живе

• Ђорђe чува гробове српских војника у Солуну
• Патријарх на Зејтинлику, Ђорђу Михајловићу одликовање СПЦ
• Орден за чика Ђорђа, чувара Зејтинлика

ЗАУСТАВИЛИ смо се пред капијом Зејтинлика, српског војничког гробља надомак Солуна. Поранили, а закаснили. Било је кишно и хладно јутро. Пре нас овде је стигла мрва од живота. Ђорђе Михаиловић, чувар ове светиње и тишине уснулих јуначких пукова.

- Казали су ми из конзулата да ћете доћи - срдачно нас је дочекао. - Дуг је пут, знам. И ово време, лоше. Мало се одморите, па идемо да се поклонимо нашим јунацима. Први пут долазите? Не... Е, онда знате какав је ред: споменик, поменик, а показаћу вам и где почивају моји преци. Можда и нисте знали, ово јесте дан сећања и праштања.

Кратак предах под старим чемпресом, његовим јединим кишобраном. На питања: одакле сте и имате ли кога свог овде, одговарамо исто тако брзо, као што он у својој 89. години (1. маја заокружиће деведесет) питања поставља, како би што пре чуо одговор. А, онда, успут говори:

- Сви који овде дођу кажу ми: Чика Ђорђе, желели бисмо да се овде сретнемо и наредне године и обележимо век од пробоја Солунског фронта. Сваком одговарам: Бићу ја овде, да ли на земљи или под земљом, свакако ћу бити.

Поглед жив, тело живахно, а мрва људска, свака реч има свој смисао. Чак и онда када каже да су му ципеле велике, јер се и тело човека троши, а обућа може и да га надживи.

- Свако од нас има своје трајање и нико није незаменљив - говори нам.

Али у сваком његовом покрету, у погледу, види се да се не предаје, упркос томе што су га већ три пута отписали. Прогласили: отишао из живота Ђорђе Михаиловић. Те вести мало ко је демантовао, али он их је видео. Не смета му, шали се.

Ђорђе код споменика деде Сава и оца Ђура

- Жив је Ђорђе, умро није - поручује док га пратимо стазом између белих мраморних крстова српских ратника. Он их загледа, диже неку палу гранчицу. Тешко дише. Повиле га године и болест. А жури... Жури тако да га једва сустижемо. Заправо, он жели да покаже колико је важно да још траје и да још сведочи о овој светињи јунака. Сваком од њих он зна број и место. Име, презиме и корене.

- Како не бих знао - говори. - Овде сам 57 година. Од оца Ђура сам 1960. преузео ову часну дужност. А мој отац ту дужност преузео од ђеда Сава. Он је скупљао кости јунака после пробоја Солунског фронта и наше победе у Великом рату. И, гледајте, то је традиција чувара српског војничког гробља.Она се с мојим одласком прекида, јер немам мушког наследника. А овде, за ову дужност је потребан мушкарац.

Прича нам детаљно, први пут, о својој мисији бдења над српским уснулим пуковима. Та мисија може се сажети у једној његовој поруци:

- Благо потомству оваквих јунака.

Касније ће нам говорити о томе какве је све потомке солунаца овде сретао, како су се према Зејтинлику односили државници, ко је све посетио ово светилиште и ко је, њему лично, одао признање за више од пет и по деценија посвећености и бриге о Зејтинлику.

Каже нам да је рођен у овом гробљу. Оно му је остављено у аманет, као што се у аманет остављају сину кућа и имање.

- Зато се чудим кад питају: Је ли ти тешко чича Ђорђе? Није, мене је срце моје овде задржало. Завет.

Брине Савов унук и Ђуров син. Сустигле га озбиљне године. Да ли ће рука и срце човека који ће га заменити знати и моћи да чувају ово светилиште после њега? Хоће ли неко после њега бити ту када, на пропутовању ка грчком мору, наиђе неки праунук или чукунунук и сврати на Зејтинлик? Хоће ли бити ту да са њим заподене разговор, а онда чује како је неки Милисав, из села код Крагујевца, погинуо пред вратима Србије, славне 1918. године... А онда да он приупита: У ком је воду био Милисав? Па му, можда, одговори... Па, ево му имена овде... Па, запали свећу... Па попију шљивовицу за душу... Е, њих Ђорђе на Зејтинлику ишчекује и дочекује пола века и коју годину још.

- Срби још трагају за својим солунцима - каже. - Долазе млади људи, имају поштовање.

На Зејтинлику лежи око осам хиљада српских душа. Многима од њих никада нико није дошао на гроб. Запалио свећу. Чуо причу о страдању и јунаштву српске војске. Њих Ђорђе ишчекује. За њега Зејтинлик није нека давна историја. То је жива прича која није завршена.

УНУК СОЛУНСКОГ ДОБРОВОЉЦА

ЧУВАР Зејтинлика Ђорђе Михаиловић потомак је Сава Михаиловића, солунског добровољца из Грбља код Боке Которске. Он је са преживелим саборцима прикупљао кости погинулих и сахрањивао их на Зејтинлику. Није му успело да тај посао заврши. Умро је 1928. године. Тада му се родио унук Ђорђе, који данас брине о гробљу српских ратника.

САВЕЗНИЦИ

СРПСКОМ народу је засада заборављено јунаштво и жртва за слободу - каже Ђорђе. - Савезници су се, док им је било потребно, хвалили српским ратницима. После све заборавили. А може бит да се све једном преокрене. Можда ја то нећу запамтити. Нећу сигурно, али неко ће запамтити.

Naši dani - Vladislav Petković Dis (Goran Sultanović)

RTCG emisija Elma Lukovic iz Plava sa Prokletija

ЗЕМЉОМ ХЕРЦЕГОВОМ: Катуни Волујака и Лебршника

ЗЕМЉОМ ХЕРЦЕГОВОМ: Катуни Чемерно

ЗЕМЉОМ ХЕРЦЕГОВОМ - Нови Дулићи (27.01.2017.)

Milan Vidojević TRAMP DOLAZI NA 300 GODINA MASONERIJE 1717-2017

Milan Vidojević - ZAVRŠNI ČIN UNIŠTENJA SRBIJE - Tajne ubistava u Srbiji...

SKRIVENI OKUPATOR BALKANA - Nove granice su već nacrtane? Evo kako zapad...

FILM: UBISTVO U TITOVO IME (HD)

Pero Simić - Tajni život Josipa Broza Tita

Pero Simić, Rođen 1946. u selu Skočić kod Zvornika, Bosna i Hercegovina. Po obrazovanju je ekonomista, po profesiji novinar.
Објављено је 23.05.2014.
Novinarstvom se profesionalno bavio od 1968. do 2008. 

K ČAVOŠKI: VUČIĆ JE PODREPAŠ (UVLAKAČ) ZAPADA

ŠIPTARI I HRVATI SE SPREMAJU ZA NOVI RAT!

SRBIJA SE SPREMA ZA TRECI BALKANSKI RAT--HRVATI U PANICI OD NOVOG ORUZIJA

ZABRINJAVAJUCI SIGNALI: Na Balkan dolazi novi rat! Amerikanci zele da na...

TRAMPOV ``BESNI PAS`` UJEO SRBE ZA SRCE: Ovo je novi stav Amerike o Kosovu!

Суочавање са истином...

Владарске амбиције довеле Србе на руб биолошког опстанка Борис СУБАШИЋ | 28. јануар 2017. 19:00 | Коментара: 9 . - Књига др Косте Николића “Једна изгубљена историја - Србија у 20. веку” објашњава како су овдашње политичке елите десетковале наш народ

Аутор Коста Николић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Представљена јединствена књига у српској књижевности без слова А
• 
  Ходочашћа српским светињама

• Представљена књига Мирољуба Секулића “После сто година”
• "НОВОСТИ" И "ЛАГУНА" ПОКЛАЊАЈУ: "Истинита прича - жена" - Симонида Милојковић; Добитници:
• Писма као временске капсуле

ПОЛИТИЧКЕ елите које су владале Србима у 20. веку одабирале су решења која су готово уништила биолошку будућност српског народа кроз масовно страдање у ратовима и у покушајима остварења колективистичких идеологија, социјалних и националних, која нису имала упориште у реалности.

Ова суморна констатација је окосница нове студије историчара др Косте Николића “Једна изгубљена историја - Србија у 20. веку”, коју је објавио “Службени гласник”. Она читаоца без острашћености суочава с прошлошћу и илузијама које су Србе коштале више милиона стварних и демографских жртава.

- Ова књига је ламент над животима обичних људи. Како оних који су умрли тако и над онима који се нису родили. Као и над онима који су преживели цео 20. век у недовршеним идеолошким идеократским државама. Политичке елите држава у којима смо живели наметнуле су путем пропаганде и подобних интелектуалаца оправдње својих поступака формулом: “Морало је тако да буде, ми смо поднели жртве”. Али нису их поднели они, већ обичан човек. Наше вође су често увлачиле народ у рат, а онда бежале у емиграцију - каже др Николић за “Новости”.

Он наглашава да историја није фаталистичка и да пре доношења било које одлуке увек постоји више могућности, али да наше политичке елите нису водиле рачуна о “људској цени” својих амбиција нити су предузимале мере за опоравак биолошких ресурса српског народа. Последице су демографски уништено српско село, избеглице и расељени у ратовима, политичка и економска емиграција. Томе су својим ћутањем или симбиозом с влашћу допринели и српски интелектуалци.

* Српски војници у повлачењу 1915.

- Формиран је велики слој полуписмених који су уверени да су писмени, а међу интелигенцијом су однеговане генерације сумњивог интелектуалног профила. Дошло је до победе формалних квалификација на штету знања и стручности. Задатак критичке интелигенције је да не подилази митским представама и идеолошким матрицама. Научник не може да оправдава лоше поступке политичке елите, јер онда није научник већ пропагандиста. Страшна страдања кроз која смо прошли дају оправдања овом ставу - изричит је др Николић.

Он наглашава да су све државе у којима су Срби живели у 20. веку биле недовршене и засноване су на снажним идеологијама које су углавном биле изван упоришта у реалности. Подсећа и да је Краљевина Југославија утемељена на начелу “троименог народа” иако сви документи из тог времена јасно потврђују да је хрватски народ био против уласка у Југославију:

* Тито, Черчил и Идн

- Упркос томе краљ Александар је 1929. забранио сваку “племенску посебност” и наметнуо идеологију “интегралног југословенства" која је тврдила да су Јужни Словени један народ. Комунистичка Југославија је била још типичнији пример идеократске државе. Она је прво наметала идеологију братства и јединства, а затим је напустила због давања предности развоју социјалистичког друштвеног поретка. Овај пак није представљао стварност какву јесте, већ је креирао “нови свет” према сопственој визији будућности, неутемељеној у реалности. Иза недовршене државности стоји и феномен о ком се ретко прича, а то је чињеница да је недовршена држава често приватна или приватизована, што смо имали прилике да искусимо.

Николић подсећа да је и у епохи Слободана Милошевића владала идеологија с трагичним последицама.

* Веровали у нови свет

- Овог пута била је у питању “одбрана нације” и тад је промовисана идеја о трагедији као српској судбини. То је била злоупотреба херојске вертикале српског народа, због које још увек не можемо да се испетљамо из последица ратова и санкција. Као ни из срљања 1941. и 1999. у ратове против највећих војних алијанси у историји човечанства, сила Осовине и НАТО. Због одлука наших елита из 20. века будућност једног народа с вишемиленијумском историјом је неизвесна - закључује др Николић.

СУОЧАВАЊЕ С ИСТИНОМ

СТУДИЈА Косте Николића скреће пажњу на чињенице које се пренебрегавају у српској историографији безмало читав век, каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције “Велики рат” у “Службеном гласнику”.

- Ова књига је суочавање с истином по чему се издваја и уз књигу професора Андреја Митровића “Србија у Великом рату” је несумњиво најтемељнија и најважнија. Управо због тога што не фаворизује било кога очекујемо да ће изазвати много полемика. Задатак историчара је да догађаје одређује на основу њихових последица. Ми смо читав 20. век последице Првог светског рата посматарали с позитивне стране, кроз стварање југословенске државе. На негативне последице тог чина се није обраћала пажња иако су у суштини биле кључне.

PANIKA U CELOJ EVROPI!: PUTIN I TRAMP PRAVE "BALKANSKU UNIJU"

Deda sa Kosova poslao poruku Dacicu i Vucicu!

VELIKI RAT NA PROLECE - MASONI VRACAJU KOSOVO SRBIJI!!!

Бадњи дан на Краљевском двору 1940. године